Era OLED televizora nikako da počne

Kad je krajem 2007. godine Sony ponudio prvi televizor s organskim svetlećim diodama (Organic Light Emitting Diode, OLED) izgledalo je da počinje nova era tankih televizora ravnih ekrana. Televizori debeli svega nekoliko milimetara koji bi zaista mogli da se okače na zid i čija je slika kristalno jasna i živih boja, učinili su da aktuelni LCD modeli u poređenju s njima izgledaju nezanimljivo i dosadno.

Nije bilo važno što su ti 11-inčni televizori koštali preko 2000 dolara – nova tehnologija je uvek u početku skupa ali ubrzo pojeftini, zar ne? Pothranjujući osećaj da tehnologija brzo napreduje, Sony je u isto vreme prikazao i prototip s dijagonalom od 27 inča, a nekoliko meseci kasnije i Samsung je prikazao svoje prototipove.

Sonyjev izvršni direktor Hauard Stringer je u maju 2008, ponet uzbuđenjem zbog nadolazeće OLED ere, obećao da će komercijalni model s velikim ekranom izneti na tržište kroz godinu dana. Evo prošlo je godinu dana i tri meseca od Stringerovog obećanja, a iz Sonyja ne stiže nijedan novi OLED televizor.

Odsustvo novih modela nije vezano samo za Sony već i za celu industriju. Samsung tek treba da pokaže svoj komercijalni model i sve oči su trenutno uprte u LG Display čiji je 15-inčni prototip prikazan početkom godine na CES-u kad je rečeno i da će se komercijalna verzija pojaviti otprilike sad.

Proizvođači OLED ekrana suočeni su naime s nekoliko izazova.

Prvi je tehničke prirode. Sony je napravio televizor s 11-inčnim ekranom ne zato što tržište zahteva male televizore, već zato što je još uvek teško masovno proizvoditi OLED ekrane čije bi dimenzije bile u granicama tipičnih televizora – između 20 i 50 inča. Ispostavilo se da su povećavanje razmera ekrana i njihova masovna proizvodnja mnogo tvrđi zalogaj, tako da se OLED ekrani još uvek koriste pretežno u mobilnim telefonima i muzičkim plejerima.

Problem su takođe i radni vek ekrana i postupak ravnomernog nanošenja organskog materijala čija se svetlost emituje. Ukoliko premaz nije iste debljine pojavljuju se razlike u osvetljenosti ekrana, što je za televiziju nedopustivo.

Kompanije zato eksprimentišu s nekoliko tehnologija za nanošenje materijala, uključujući naparavanje i mlazno štampanje. Postoje pored toga i razlike u korišćenim organskim smešama i one se još uvek još uvek proučavaju. Sony i LG na tom planu sarađuju s japanskom kompanijom Idemitsu dok se Panasonic vezao za Sumitomo Chemical.

Čak i kad se reše tehnički problemi ostaje problem cene – kako napraviti ekran koji će biti dovoljno jeftin da se nadmeće s LCD ekranima? Cene LCD ekrana su u vreme kad je Sony predstavio svoj XEL-1 drastično pale i cele prošle godine na tržištu je postojala prekomerna ponuda tih ekrana, jer su proizvođači televizora smanjili proizvodnju zbog globalne recesije. Prosečna cena 32-inčnog LCD panela je sa 335 dolara u januaru 2008. pala na oko 200 dolara u decembru.

Sonyjev prvi OLED televizor mogao je da bude skup, jer je bio prvi na tržištu i kupovali su ga tehnološki ranoranioci i kompanije koje su htele da impresioniraju posetioce. Nikad nije ni bio namenjen širokom tržištu. Proizvodna linija može da napravi 2000 primeraka mesečno i nije proširivana u međuvremenu. Smatra se da je u poslednja tri meseca 2008. prodato oko 1000 primeraka.

Međutim, cene LCD panela nedavno su počele da rastu, što će zasada malo ublažiti jedan od pritisaka kojima su izloženi OLED paneli.

Na prošlonedeljnom sajmu elektronike IFA u Berlinu nije bilo novih OLED televizora, tako da se sledeća najava može očekivati u oktobru na tokijskom sajmu Ceatec. Sony je upravo na tom sajmu 2007. prikazao svoj XEL-1. Druga mogućnost je CES 2010 koji se održava u januaru 2010. u Las Vegasu. (M.V.)

Izvor: www.mikro.rs

Kategorija: