KEN DŽENINGS, GENIJALAC KVIZA DŽEPERDI (Jeopardy!) o tome kako to izgleda igrati protiv suprekompjutera:
Kad su me izabrali da budem jedan od dva ljudska takmičara koji će se suprotstaviti IBM-ovom superkompjuteru Votson u specijalnom egzibicionom meču kviza Džeperdi, osetio sam se počašćen, čak kao heroj. Video sam sebe kao veliku ugljeničku nadu protiv nove generacije mislećih mašina koje će se, ukoliko je verovati Holivudu, neminovno oteti kontroli, napraviti nezaustavljive robotske školjke i sve nas uništiti. Međutim, u IBM-ovoj istraživačkoj laboratoriji Tomas Dž. Votson, tvrđavi u snežnoj divljini njujorškog okruga Vestčester koju je dizajnirao čuveni Ero Sarinen, gde je šou sniman prošlog meseca, uopšte nisam bio heroj. Bio sam hulja.
Dok sam ulazio u studio, umanjenu verziju regularnog studija za kviz privremeno napravljenu u glavnoj sali zgrade, shvatio sam da će ovo biti igra za čovečanstvo na protivničkom terenu. Na sredini scene bila je velika slika Votsonovog avatara, svetleća plava kugla po kojoj su kružile i ukrštale se niti njegovih misli, njih tačno 42, što je prigodna šala ovdašnjih poštovalaca Daglasa Adamsa. Gledalište je bilo ispunjeno IBM-ovim programerima i rukovodiocima punim nade, koji su uzbuđeno šaputali i stiskali pesnice svaki put kad bi njihovo digitalno čedo ubolo tačno pitanje. Votsonov poraz bi obradovao ludiste i kompjuterfobe sa svih strana, ali bi bio loša vest za IBM-ove deoničare.
IBM-ov tim imao je dobrih razloga da se nada pobedi. Izgleda da je Votson predstavljao ogroman korak napred u oblasti obrade prirodnog jezika, odnosno mogućnosti da razume svakodnevni engleski i odgovara na pitanja, na način kako je to (s nejednakim uspehom) radio pretraživač Pitajte Dživsa (Ask Jeeves) u doba kad je bujao internetski fenomen „tačka kom“. Ponuđeni odgovori (indicije) za koje treba naći odgovarajuća pitanja (odzive), što je specifičnost ovog kviza, pokrivaju otvoreno područje ljudskog znanja – svaku zamislivu temu – i puni su podmetnutih zamki za kompjutere: dvosmislica, slenga, igri reči, prikrivenih aluzija. Međutim, za svega nekoliko godina Votson je naučio – da, on uči – da izlazi na kraj s nekim od bezbrojnih zamršenih aspekata engleskog. Kad vidi reč „Blondi“ veoma dobro pogađa da li se misli na kolačić, strip ili muzičku grupu novog talasa.
Očekivao sam da će Votsonova torba s kognitivnim trikovima biti praznjikava, ali sam na svoje zaprepašćenje osetio nešto poznato dok su nas Votsonovi programeri pred početak velikog meča upućivali u njegove mogućnosti: Tehnike koje je ovaj kompjuter koristio da bi ukapirao indicije kviza, bile su poput mojih. Ta mašina se usredsređuje na ključne reči indicije, potom pročešljava svoju memoriju (u Votsonovom slučaju to je banka s 15 terabajta podataka ljudskog znanja) tražeći grupe asocijacija s tim rečima. Rigorozno upoređuje one s vrha spiska sa svim kontekstualnim informacijama koje može da prikupi iz naziva kategorije, vrste odgovora koji se traži, vremena, mesta i roda koji se mogu naslutiti iz zadate indicije itd, a kad se oseti „dovoljno“ sigurnim, odlučuje da zazvoni. Sve to je jedan gotovo trenutni intuitivni proces za živog učesnika kviza, ali stekao sam uverljiv utisak da ispod haube i moj mozak radi manje-više to isto.
I zaista, ispostavilo se da je nadmetanje s Votsonom bilo poput svake druge epizode ovog kviza, mada sam krajičkom oka mogao da vidim da srednji igrač umesto lica ima plazma ekran. Votson ima mnogo toga zajedničkog s najbolje rangiranim ljudskim takmičarima: veoma je pametan, veoma brz, ne govori monotono i nikad nije upoznao dodir žene. Međutim, za razliku od nas, Votson se ne može zastrašiti. Nikad ne postaje drzak ili obeshrabren. Svoju igru igra hladno, neumoljivo, uvek nudi savršeno tempirano zvono kad je uveren da zna odgovor. Dobri poznavaoci kviza Džeperdi znaju da je umešnost aktiviranja zvona od ključne važnosti – u nadmetanju između ljudi češće pobedi najbrži palac nego najbrži mozak. Ova prednost je dodatno uveličana kad je jedan od “palčeva” elektromagnetni solenoid koji se okida s mikrosekundnom preciznošću strujnog impulsa. Znao sam da će nam trebati i malo srećnih preokreta u trci s kompjuterom, jer se ne može pobediti brzinom.
Za vreme moje rekordne serije pobeda 2004. godine, posle izvesnog vremena počeo sam gotovo rutinski da kosim druge takmičare, jer su već bili demoralisani time što moraju da se nadmeću s dugotrajnim pobednikom poput mene. Međutim, protiv Votsona sam se osećao kao onaj od kojeg se očekuje da će izgubiti, pa sam startovao previše agresivno i proćerdao par pitanja s velikim iznosima – u kojoj su se deceniji pojavile prve ukrštene reči (drugoj deceniji dvadesetog veka) i kakav je invaliditet imao olimpijski gimnastičar Džordž Ajzer (bio je bez leve noge). Na kraju prve igre činilo se da je Votson stekao nedostižnu prednost od preko 30.000 dolara. Pokušao sam da ne klonem, ali negde u glavi već sam počeo da razmišljam o mogućnosti utešne nagrade: da završim na drugom mestu, ispred drugog živog takmičara i mog arhisuparnika u kvizu Džeperdi, nepobeđenog šampiona Breda Ratera.
U finalnoj rundi nadoknadio sam zaostatak za Votsonom time što sam pronašao prvi zadatak s dupliranjem iznosa, a onda smo svo troje započeli žestoku potragu za drugim takvim zadatkom, jer smo znali da je to moja jedina nada da sustignem Votsona. (Ti zadaci s duplim iznosom nisu nasumično raspoređeni na tabli, što Votson dobro zna, već je verovatnoća da se nalaze na nekim mestima veća nego na drugim.) Postupkom eliminacije bio sam ubeđen da se skriva u kategoriji „Pravni termini na slovo E“, i računajući na verovatnoću pola-pola između dva zadatka, izabarao sam onaj koji donosi 1200 dolara – i promašio. Votson je preuzeo kontrolu na tabli i izabrao onaj od 1600 dolara. Duplirani iznos se nalazio baš tu i igra je za ljudsku vrstu bila završena.
IBM se hvalio medijima da će Votsonova umešnost u odgovaranju na pitanja pružiti daleko više od pukog nerviranja voditelja Aleksa Tribeka. Kompanija gleda u budućnost u kojoj će se softverom koji odgovara na pitanja kakav je Votson, automatizovati područja kao što su medicinska dijagnostika, poslovna analitika i tehnička podrška. Kao što su fabričke poslove u dvadesetom veku eliminisali roboti koji rade na pokretnoj traci, Bred i ja smo prvi radnici koje je industrija znanja izbacila s posla zahvaljujući novoj generaciji „mislećih“ mašina. Zanimanje „Kviz takmičar“ je prvi posao koji je Votson učinio suvišnim, a siguran sam da neće biti i poslednji.
Međutim, ne treba se stideti poraza od silicijuma, pomislio sam dok sam posle meča čestitao (iznenada mnogo prijateljskije raspoloženom) timu IBM-ovih inženjera. U krajnjoj liniji ja nemam na raspolaganju 2880 procesora i 15 terabajta referentnog materijala, niti mogu da zazvonim u savršeno pravom trenutku kad god znam odgovor. Moj slabašni ljudski mozak, sazdan od vode, soli i proteina u vrednosti od nekoliko dolara, dobro se nosio sa superkompjuterom od ko zna koliko miliona dolara.
Jedan IBM-ov inženjer, tešeći me, rekao mi je da su inspiraciju za ceo projekat dobili gledajući me kako se takmičim i kvizu Džeperdi. „Bezbroj puta smo iznova gledali tvoje mečeve i stil igranja. Veliki deo tebe postoji u Votsonu.“ Sad sam shvatio zbog čega su inženjeri očajnički želeli da me pobede: pošto sam igrao za ljudsku rasu ja za njih nisam bio dobar momak. To je bila Votsonova uloga, jer je on simbol i proizvod ljudske inovativnosti i genijalniosti. Zbog toga moj poraz od mašine ima srećan kraj, bar do trenutka kad ceo sistem stekne osećanja i prokljuvi šifre za lansiranje nukleranih bombi. Nadam se samo da je to godinama daleko. (M.V.)
Izvor: www.mikro.rs
Kad su me izabrali da budem jedan od dva ljudska takmičara koji će se suprotstaviti IBM-ovom superkompjuteru Votson u specijalnom egzibicionom meču kviza Džeperdi, osetio sam se počašćen, čak kao heroj. Video sam sebe kao veliku ugljeničku nadu protiv nove generacije mislećih mašina koje će se, ukoliko je verovati Holivudu, neminovno oteti kontroli, napraviti nezaustavljive robotske školjke i sve nas uništiti. Međutim, u IBM-ovoj istraživačkoj laboratoriji Tomas Dž. Votson, tvrđavi u snežnoj divljini njujorškog okruga Vestčester koju je dizajnirao čuveni Ero Sarinen, gde je šou sniman prošlog meseca, uopšte nisam bio heroj. Bio sam hulja.
Dok sam ulazio u studio, umanjenu verziju regularnog studija za kviz privremeno napravljenu u glavnoj sali zgrade, shvatio sam da će ovo biti igra za čovečanstvo na protivničkom terenu. Na sredini scene bila je velika slika Votsonovog avatara, svetleća plava kugla po kojoj su kružile i ukrštale se niti njegovih misli, njih tačno 42, što je prigodna šala ovdašnjih poštovalaca Daglasa Adamsa. Gledalište je bilo ispunjeno IBM-ovim programerima i rukovodiocima punim nade, koji su uzbuđeno šaputali i stiskali pesnice svaki put kad bi njihovo digitalno čedo ubolo tačno pitanje. Votsonov poraz bi obradovao ludiste i kompjuterfobe sa svih strana, ali bi bio loša vest za IBM-ove deoničare.
IBM-ov tim imao je dobrih razloga da se nada pobedi. Izgleda da je Votson predstavljao ogroman korak napred u oblasti obrade prirodnog jezika, odnosno mogućnosti da razume svakodnevni engleski i odgovara na pitanja, na način kako je to (s nejednakim uspehom) radio pretraživač Pitajte Dživsa (Ask Jeeves) u doba kad je bujao internetski fenomen „tačka kom“. Ponuđeni odgovori (indicije) za koje treba naći odgovarajuća pitanja (odzive), što je specifičnost ovog kviza, pokrivaju otvoreno područje ljudskog znanja – svaku zamislivu temu – i puni su podmetnutih zamki za kompjutere: dvosmislica, slenga, igri reči, prikrivenih aluzija. Međutim, za svega nekoliko godina Votson je naučio – da, on uči – da izlazi na kraj s nekim od bezbrojnih zamršenih aspekata engleskog. Kad vidi reč „Blondi“ veoma dobro pogađa da li se misli na kolačić, strip ili muzičku grupu novog talasa.
Očekivao sam da će Votsonova torba s kognitivnim trikovima biti praznjikava, ali sam na svoje zaprepašćenje osetio nešto poznato dok su nas Votsonovi programeri pred početak velikog meča upućivali u njegove mogućnosti: Tehnike koje je ovaj kompjuter koristio da bi ukapirao indicije kviza, bile su poput mojih. Ta mašina se usredsređuje na ključne reči indicije, potom pročešljava svoju memoriju (u Votsonovom slučaju to je banka s 15 terabajta podataka ljudskog znanja) tražeći grupe asocijacija s tim rečima. Rigorozno upoređuje one s vrha spiska sa svim kontekstualnim informacijama koje može da prikupi iz naziva kategorije, vrste odgovora koji se traži, vremena, mesta i roda koji se mogu naslutiti iz zadate indicije itd, a kad se oseti „dovoljno“ sigurnim, odlučuje da zazvoni. Sve to je jedan gotovo trenutni intuitivni proces za živog učesnika kviza, ali stekao sam uverljiv utisak da ispod haube i moj mozak radi manje-više to isto.
I zaista, ispostavilo se da je nadmetanje s Votsonom bilo poput svake druge epizode ovog kviza, mada sam krajičkom oka mogao da vidim da srednji igrač umesto lica ima plazma ekran. Votson ima mnogo toga zajedničkog s najbolje rangiranim ljudskim takmičarima: veoma je pametan, veoma brz, ne govori monotono i nikad nije upoznao dodir žene. Međutim, za razliku od nas, Votson se ne može zastrašiti. Nikad ne postaje drzak ili obeshrabren. Svoju igru igra hladno, neumoljivo, uvek nudi savršeno tempirano zvono kad je uveren da zna odgovor. Dobri poznavaoci kviza Džeperdi znaju da je umešnost aktiviranja zvona od ključne važnosti – u nadmetanju između ljudi češće pobedi najbrži palac nego najbrži mozak. Ova prednost je dodatno uveličana kad je jedan od “palčeva” elektromagnetni solenoid koji se okida s mikrosekundnom preciznošću strujnog impulsa. Znao sam da će nam trebati i malo srećnih preokreta u trci s kompjuterom, jer se ne može pobediti brzinom.
Za vreme moje rekordne serije pobeda 2004. godine, posle izvesnog vremena počeo sam gotovo rutinski da kosim druge takmičare, jer su već bili demoralisani time što moraju da se nadmeću s dugotrajnim pobednikom poput mene. Međutim, protiv Votsona sam se osećao kao onaj od kojeg se očekuje da će izgubiti, pa sam startovao previše agresivno i proćerdao par pitanja s velikim iznosima – u kojoj su se deceniji pojavile prve ukrštene reči (drugoj deceniji dvadesetog veka) i kakav je invaliditet imao olimpijski gimnastičar Džordž Ajzer (bio je bez leve noge). Na kraju prve igre činilo se da je Votson stekao nedostižnu prednost od preko 30.000 dolara. Pokušao sam da ne klonem, ali negde u glavi već sam počeo da razmišljam o mogućnosti utešne nagrade: da završim na drugom mestu, ispred drugog živog takmičara i mog arhisuparnika u kvizu Džeperdi, nepobeđenog šampiona Breda Ratera.
U finalnoj rundi nadoknadio sam zaostatak za Votsonom time što sam pronašao prvi zadatak s dupliranjem iznosa, a onda smo svo troje započeli žestoku potragu za drugim takvim zadatkom, jer smo znali da je to moja jedina nada da sustignem Votsona. (Ti zadaci s duplim iznosom nisu nasumično raspoređeni na tabli, što Votson dobro zna, već je verovatnoća da se nalaze na nekim mestima veća nego na drugim.) Postupkom eliminacije bio sam ubeđen da se skriva u kategoriji „Pravni termini na slovo E“, i računajući na verovatnoću pola-pola između dva zadatka, izabarao sam onaj koji donosi 1200 dolara – i promašio. Votson je preuzeo kontrolu na tabli i izabrao onaj od 1600 dolara. Duplirani iznos se nalazio baš tu i igra je za ljudsku vrstu bila završena.
IBM se hvalio medijima da će Votsonova umešnost u odgovaranju na pitanja pružiti daleko više od pukog nerviranja voditelja Aleksa Tribeka. Kompanija gleda u budućnost u kojoj će se softverom koji odgovara na pitanja kakav je Votson, automatizovati područja kao što su medicinska dijagnostika, poslovna analitika i tehnička podrška. Kao što su fabričke poslove u dvadesetom veku eliminisali roboti koji rade na pokretnoj traci, Bred i ja smo prvi radnici koje je industrija znanja izbacila s posla zahvaljujući novoj generaciji „mislećih“ mašina. Zanimanje „Kviz takmičar“ je prvi posao koji je Votson učinio suvišnim, a siguran sam da neće biti i poslednji.
Međutim, ne treba se stideti poraza od silicijuma, pomislio sam dok sam posle meča čestitao (iznenada mnogo prijateljskije raspoloženom) timu IBM-ovih inženjera. U krajnjoj liniji ja nemam na raspolaganju 2880 procesora i 15 terabajta referentnog materijala, niti mogu da zazvonim u savršeno pravom trenutku kad god znam odgovor. Moj slabašni ljudski mozak, sazdan od vode, soli i proteina u vrednosti od nekoliko dolara, dobro se nosio sa superkompjuterom od ko zna koliko miliona dolara.
Jedan IBM-ov inženjer, tešeći me, rekao mi je da su inspiraciju za ceo projekat dobili gledajući me kako se takmičim i kvizu Džeperdi. „Bezbroj puta smo iznova gledali tvoje mečeve i stil igranja. Veliki deo tebe postoji u Votsonu.“ Sad sam shvatio zbog čega su inženjeri očajnički želeli da me pobede: pošto sam igrao za ljudsku rasu ja za njih nisam bio dobar momak. To je bila Votsonova uloga, jer je on simbol i proizvod ljudske inovativnosti i genijalniosti. Zbog toga moj poraz od mašine ima srećan kraj, bar do trenutka kad ceo sistem stekne osećanja i prokljuvi šifre za lansiranje nukleranih bombi. Nadam se samo da je to godinama daleko. (M.V.)
Izvor: www.mikro.rs
Postavi komentar
Vaš komentar: